Da li su nam pravila za pisanje uopšte potrebna?
Na našim prostorima malo ko izgovara za ili protiv teze da nam pravila za pisanje jesu potrebna ili da nisu, a svi se bune protiv književnih nagrada koje se dodeljuju na osnovu nepoznatih kriterijuma.
Na institucijama koje se bave književnošću, prozom, pisanjem, nema onog koji može da ti kaže šta treba da radiš da bi svoju proznu priču popravio, čak retko ko se usudi isto i kada su naučni radovi u pitanju.
Poznati pisci, kod nas, ne pričaju kako su učili da pišu i može li se pisanje uopšte učiti – više im se dopada da ih posmatraju kao rođene pisce, talentovane, bogom dane.
I ništa od toga ne nervira toliko koliko činjenica da oni koji imaju potrebu da pišu od pisanja odustaju jer ne znaju kamo bi i kako s onim što bi napisali.
Da li se pisanje uči čitanjem?
Jedan od odgovora koji eventualno može da se dobije na ovo pitanje jeste da treba čitati i što više čitati, što nije daleko od istine ali šta ako neko hoće da piše pre nego da čita ili ako čitanjem prosto ne ume da ekstrahuje ono potrebno za dobro pisanje. A da li ima dobrih pisaca koji baš nešto i ne čitaju? Pa ima, itekako da ima. Tako je to jedan od načina, ali ne jedini i svakako ne nužno dobar za sve, pa čak i za mnoge.
Kako se još uči pisanje?
Kao i svaka nauka – u institucijama za to namenjenim, i u okviru programa koji se time bave. Tamo se, ipak, ne čita, nego se praktikuje pisanje zasnovano na pravilima i načelima dobre proze ili drugog oblika ukoliko je o drugom obliku reč. U Evropi i u Americi na poznatim fakultetima postoje ne samo kursevi, već i katedre, odseci, master i doktorske studije na kojima se izučava kreativno pisanje a u okviru toga određeni oblici. Poznati svetski pisci otvoreno govore iz kojih kurseva su proistekli, koji im je pomogao da budu takvi pisci kakvi su, jedino su ova podneblja puna talentovanih pisaca kojima nikada ni jedan kurs niti profesor pisanja nije bio potreban.
Kada su nastala pravila pisanja?
Širom sveta se Aristotelova poetika uzima kao jedan od prvih “pravilnika” za pisanje. Kasnije se referisalo i dopunjavalo drugim filozofskim spisama ali do danas je to skoro još uvek jednocifren broj knjiga iz kojih o pravilima pripovedanja možemo da učimo. Na srpskohrvatskom jeziku više je prevedeno onih udžbenika koji se bave pisanjem drame i scenarija, i svega nekoliko o pisanju proze.
Kako nam pomažu pravila za pisanje proze?
- Ne bauljamo, znamo put i pratimo ga dok ne usvojimo putanju u potpunosti.
- Sigurni smo da nam priča nije sranje. Može nekom da se ne dopada ali ne može da nam kaže da priča kao priča ne valja.
- Zapravo uživamo u magiji pisanja, jer kad primenimo 70% pravila u konstruisanju priče, kad sednemo da pišemo, pisanju se samo prepuštamo sigurni da ide u dobrom pravcu. Onda pisanje ume i da obuzme, da zavede i navede na put priče što je tek prava zajebancija.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušaj o ovoj temi na linku, govorim i koje knjige o pisanju ja ne ispuštam iz ruku: