Kako da odlučiš o čemu da napišeš priču?
Često nam je teško da zamislimo da su veliki pisci jednom bili početnici, a bili su, na istom mestu na kom se svako ko piše zapitao - da li da pišem, šta da pišem i kako ovo da napišem.
Verujem da, prema tome, većina pisaca spada u jednu od ovih grupa -
1. oni koji moraju da pišu a ne znaju o čemu
2. oni koji imaju ideju koju moraju da ispolje kroz proznu priču
3. oni koji imaju nekoliko ideja i ne znaju o kojoj bi pre da pišu
Dolazimo, uzgred, do jedne važne činjenice – ne pojavi se u svakom jedan od ova tri impulsa, pa zar to nije dovoljno da se sledi i ne ispušta dokle god tinja?! Verujem da ovom nepuštanju doprinosi i posmatranje pisanja kao fenomena koji se uči, unapređuje i usavršava. Jer iz tog ubeđenja kadri smo da priznamo svoju potrebu za pisanjem, znajući da će, vremenom, biti ispoljena na sve lepše i bolje načine. Ako se pak držimo zadrtog, starog i romantičarskog viđenja pisca kao nekog ko je rođen kao dobar pisac, ili kao nekog ko je umeo da pronađe put do inspiracije, sopstvena želja za pisanjem činiće nam se tričava i brzo ćemo je napustiti. Neki, ipak, imaju sreće da im ne da mira.
Šta da radiš ako spadaš u jednu od ove tri grupe pisaca?
- Ako te pisanje poziva – zapitaj se šta je ono što te, oko tebe ili u tebi, najviše boli? To je siguran put za ideju iz koje možeš da kreiraš priču.
- Kako od nekoliko ideja da odabereš onu na kojoj hoćeš da baziraš priču?
Sve dok listu ideja ne svedeš na tri, vodi se osećajem. Pročitaj prvu ideju sa liste i odmah oslušni stomak – metoda koja provereno radi, sem ako nisi miljama daleko od sebe, onda preporučujem od sveg srca prvo rad na uspostavljanju te veze pa tek onda rad na priči (ili priča može biti baš o tom procesu?!)
Što je jača emocija prema ideji (kao i u životu prema nekome ili nečemu), i to bilo koja emocija iz široke palete od pozitivnih s jedne i negativnih s druge strane, to je jači razlog da se sa tim sukobiš (na ovaj ili na onaj način), po mom mišljenju najbolje kreativno, kroz osmišljavanje i pisanje priče na tu temu.
Ako si jedva nekako svoju listu ideja sveo na tri, i iscrpeo svoj unutarstomačni sistem za navođenje, kreni u istraživanje jedne po jedne, u početku ovlaš, ukucaj u pretraživač šta se o tome i gde piše a onda prati koliko si za koju zainteresovan. O kojoj budeš najviše „kopao“, izaberi je.
Naravno, pre toga proveri da li se među te tri potkrala neka koja nije bazirana na tvom ličnom iskustvu. Ali da se razumemo – svakako može nastati jako dobra priča i koja nije bazirana na ličnom iskustvu, ipak često ćeš biti motivisaniji da radiš na onome što si iskusio i što je ostavilo traga.
3. Sada kada si izabrao jednu ideju, proveri da li je potentna za dužu proznu priču:
- Da li u okviru te ideje
postoji mogućnost nekog sukoba između nekoga ili nečega?
- Da li može da izdrži do
kraja, odnosno, da li od nje možete da zamislite priču koja ima početak,
sredinu, odnosno značajan zaplet, i kraj, odnosno rasplet?
- Da li se tvoja ideja
odvija u nečijim glavama ili u radnji odnosno akciji nekih likova?
- Da li radnju možeš pokazati
kroz priču, ili je moguće samo je kazivati?
- Da li su seks i nasilje prisutni
u najširem značenju tih termina?
Daću ti moj primer.Ja kad sam posetila potpalublje prekookeanskog kruzera i nakon razgovora sa tamošnjim radnicima, nisam mogla da ne napišem o tome priču. Do tad sam se bavila kreiranjem priče na razne načine, ali nikad nisam sela da napišem jednu dužu proznu priču, dok me ova nije bukvalno ščepala za gušu.
Evo kako sam to objasnila u romanu (ujedno roman tako i završavam) koji je nastao od scenarija koji je opet nastao od sinopsisa za upis na Akademiju umetnosti. Sve zajedno na ovoj priči sam posvećeno radila oko 4 godine. Nisam u svakom trenutku znala šta ću s njom tačno, niti šta će ona sa mnom, ali se nismo puštale.
„Vreme je prolazilo, ali ne i ova priča. Naprotiv, sve je više i više tinjala u meni. Napala je sva moja čula, šum mora raširio se mojim ušnim školjkama, ukus buđavog sira nikako nisam mogla da isperem, miris ataljea u kojem smo odsele obitavao je u meni. Do trenutka u kojem su granice sećanja postale maglovite. Više ne znam da li se sve odigralo onako kako je otisnuto u meni. Sigurno postoji neki verodostajan zapis o tome. Ako ni jedan drugi, onda ovaj.“
Mene je na tom brodu najviše boleo odnos sveta i sistema prema tim radnicima, njihov tamošnji način života, pasji, kome su morali da pribegnu od još goreg, u domovini.
Kada sam završila scenario, rukopis sam položila u fioku, dok nisam opet došla u kontakt sa istim sistemom, samo sada unutar korporacije. Opet sam uzela istu priču i pretvorila je u roman.
Dok je na primer tema moje nedavno nagrađene zbirke priča nepripadanje, osećaj koji mi je ceo život poznat.
Da se vratimo na tebe:
U vezi sa kojom situacijom ili životnim fenomenom imam najsnažnije emocije? Ako ih imaš više, izlistaj 3 najintenzivnije. A onda proveri pomoću izlistanih pitanja da li je ideja potentna za pisanje.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušaj ovaj tekst na linku: