Kako izgleda proces kreiranja i pisanja kratke priče
Krećemo od psihološkog preko znanstvenog do umetničkog nivoa.
Prvi nivo - psihološki
Kao što romantizujemo sliku pisca, romantizujemo i proces pisanja. Ovde razbijamo mitove da ne bismo razbijali svoj potencijal za pisanje na param-parčad dok ga zauvek ne smrvimo.
„Pravi“ pisci jednostavno imaju idealne uslove za pisanje, pisci „slepci“ moraju sebe na to da teraju
aha, samo što je dostojevski pisao pod vrućicom zbog kockarskih dugova.
za pisanje ne postoji vreme, mora se napraviti. ako čekamo da se druge stvari raščiste, nikada do toga neće doći. ako čekamo da nas neko vuče za rukav, takođe neće. ako čekamo da nas spopadne ideja, ili entitet pisanja, to može da se desi ali može da se desi za deset godina, ili u starosti, a zašto bismo toliko čekali.
jedan od zilion razloga zbog kojih je dobro posmatrati pisanje kao zanat jeste što ne sedamo da pišemo dok priču ne koncipiramo. a koncipiramo je dok se vozimo prevozom, širimo veš, popravljamo auto, idemo po hleb. u tim međuradnjama uglavnom razmišljamo ko je šta o kome rekao, ponavljamo scene koje su nam se već desile, najčešće neke svađe, razmišljamo zašto ovom ili onom nismo rekli ovo ili ono a kada krenemo misao da usmeravamo, em zaboli, em ne ide, bar prvih hiljadu puta.
a pošto mislimo da „pravi“ pisci uvek po prirodi stvari razmišljaju o pisanju kad god gde god, da sebe ni na šta ne teraju, ne podvrgavaju se diciplini, onda sebe smatramo piscima slepcima i odustajemo jer em je lakše em ne znamo za drugačije.
Ako mi ne verujete, ostavite mi u komentaru ime kojeg god pisca, dovešću ga u lajv da ovo potvrdi.
„Pravim“ piscima nije potrebna eksterna pomoć, sve rade sami
aha, samo što je andrić oko sebe imao tim korektora i ostalih koji su se ozbiljno bavili njegovim pričama.
nisam andrić, ali sam uvek bila svesna da mi u pisanju treba pomoć i to na raznim nivoima i nikada nisam sebe smatrala piscem sa manje potencijala nego što ga ima bilo koji veliki pisac. kada je na visokoškolskim institucijama ta pomoć izostajala, od ljudi koji su jednim delom i za to plaćeni, slala sam rukopise u inbokse profesionalaca samo što oni naravno nisu mogli da se posvete mojim pričama jer milion razloga. da sam tada znala za nekog ko radi ovo što ja danas radim, pisanje proznih priča bi jako verovatno bila moja osnovna i jedina profesija u okviru koje bih uveliko bila priznata i dobro plaćena.
Ako mi ne verujete, čujemo se za koju godinu.
Dakle piše se kad se stigne gde se stigne, furiozno, nervozno, pod stresom, ali i nedeljom ujutru, kad ideje same dolaze. Pisci su ljudi koje je božija ruka dotakla koliko i sve ostale, pa im neretko treba pomoć i oni pmaetni je traže i crpe. Dovoljan je impuls u obliku želje, i jaka volja za rad, ostalo se autsorsuje.
Drugi nivo - naučni
Kad smo ovo usvojili, podrazumevam da smo se otvorili za ideju da je umetničko pisanje, između ostalog i veština koja, da bi bila dobro obavljena, mora da prođe kroz određene etape.
Ideja
Nije ista ideja za roman i kratku priču. Proveravamo prvo koliki raspon ideja ima i koji je glavni sukob unutar nje.
Materijal
Moguće je da ga već imamo u vidu neke doživljene situacije, ili samo osećaja koji nam je drag sagovornik preneo. Moramo biti spremni taj materijal da, zbog ideje, odbacimo. Ono što funkcioniše u životu, ne funkcioniše uvek u priči. I obrnuto je, ali to nas ovde ne tangira. Svakako postojeći materijal ako stavimo na papir, daće nam ideje na kojim tačkama možemo da prekrajamo, sečemo, dodajemo, pojačavamo.
Ukoliko materijal nemamo, konstruišemo strukturu u glavi – početak, zaplet, kulminacija, rasplet, kraj.
Likovi
Onda osmišljavamo likove ali ne obimom kao za roman već osnovne osobine koje su nam za priču važne. Drugim, sporednim likom, odnosno njegovom suprotnom karakteristikom možemo dodatno da ocrtamo glavni lik.
Prva, druga ruka
Onda nanosimo materijal. Dodajemo meso na skelet. Ovde ne moramo da pazimo da li neke reči ponavljamo, gramatička pravila, sintaksička, interpunkcijska – to radimo u poslednjoj ruci. Najvažnije nam je da pokazujemo, da kroz radnju pripovedamo, ne kroz misli i deklarativno nabacana osećanja. Priča nije izveštaj već vešto poslagan sled događaja.
Drugu ruku radimo minimum dan nakon prve, kada popunjavamo i ispravljamo nelogične rupe – tamo gde smo nešto podrazumevali ipak dodatno objasnimo, neku scenu dodatno poboljšamo, ponavljanja izbrišemo.
Treći nivo - umetnički
Svet priče je ono za čim svi čeznu pa onda preskoče prva dva nivoa i priča im bude, ne čak ni bulja, već ne uzima se u obzir jer nije priča.
Onaj ko prva dva nivoa usavrši, u ovom može da se opusti, prepusti i uživa.
Svet priče nije samo stil, već ceo svet priče koji može biti karakterističan samo za tebe kao autora. To mogu biti pasaži unutar kojih funkcioniše tebi imanentan asocijativni svet. Ako se priča samo iz toga sastoji, jasno ti je da neće biti uzeta u obzir. To mogu biti poetski likovi koji nemaju drugu funkciju do da tvoju priču učine tvojom. To može biti muzika ili neobičnosti koje atmosferu čine tvojom.
Zaključujem da pisanje nije zajebancija več ozbiljan proces koji nekom ide sporije nekom brže u zavisnosti od čitalačkog i gledalačkog iskustva, ali uvek pobeđuje onaj koji što više ovaj proces praktikuje, dok je na tronu onaj koji to radi uz profesionalnu i stručnu pomoć.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušaj ovaj tekst na linku: