Kako se storiteling izučava na fakultetima u Srbiji?
Na fakultet(e) sam išla u vreme kada je reč „storytelling“ u američke pretraživače kucana po milione puta. Studirala sam književnost na Filozofskom fakultetu, i nešto kasnije dramaturgiju na Akademiji umetnosti. Mislim da ne postoji ni jedna druga domaća institucija od koje bi se više očekivalo izučavanje o storitelingu.
Ne bih ni sanjala da ću o storitelingu prvi put čuti na časovima narodne književnosti. Da li sam tada imala pojma o pojmu „storytelling“? Apsolutno ne. Da li sam se već tada bavila kreiranjem priča? Da. Ali popularnost pretraživača je u naše krajeve nešto kasnije došla. Kao, uostalo, i storiteling pojam. Tačnije, dvadeset godina kasnije. Sreća, nekim našim budućim istraživanjima, ako prebolimo dvadeseti vek i usudimo se ići napred, poslužiće ta američka istraživanja, na osnovu kojih su se tamo već razvile škole i pravci, na osnovu čega su se tamo već obrnule milijarde.
Ali da se vratim na narodnu književnost. Jer to je stvarnost na ovim prostorima. „Morfologija bajke“ Vladimira Jakovleviča Propa, koja je bila jedna od tri najvažnije knjige u tom semestru narodne književnosti, iako u predmetu svog istraživanja nije imala priče ispričane kroz nove medije, meni je govorila o filmovima i serijama isto koliko i o bajkama. Čitajući šablone po kojima se kroje bajke, ja sam čitala o šablonima kojima se kroje serije i filmovi.
To je bilo očigledno, i sigurno ne samo meni. Ali tada za tu ideju, u onom kontekstu u kojem sam ja htela da se bavim izučavanjem priče, prosto nije bilo mesta. Danas o udžbenicima o storitelingu čitam kako je, niko drugi nego Devi Snouden, bivši direktor instituta za menadžment „IBM“, po ugledu na nikog drugog nego na Propa, sakupio narativne arhetipove svojstvene narativima kompanija. Vau! Pa zar to nije super stvar kada se nauka i praksa prepliću, i to kada je u pitanju nauka o književnosti?! Ili obrazovne institucije samo kod nas prevrću oči na direktore uspešnih korporacija?! A primena nauke u praksi počinje i završava se fizikom i hemijom?
Uz dužno poštovanje, kladim se da predavači predmeta, koji su u bliskoj vezi sa storitelingom, nemaju pojma za klasifikaciju u kojoj postoje kategorije: „priča koja pripoveda o pijaci na kojoj je sve na prodaju osim časti“, zatim priča o „umiljatim mečićima koji su niskim udarcima nemilosrdne konkurencije pretvoreni u hrabre ratnike“, kao i parabola o “džez orkestru u kome se sve stalno iznova izmišlja“. To su primeri iz Snoudenove klasifikacije, da ponovim: klasifikacije narativnih arhetipova svojstvenih narativima kompanija, koje je kreirao bivši direktor „IBM“ instituta za menadžment po ugledu na Vladimira Jakovleviča Propa, ruskog filologa i folkloriste iz prve polovine 20. veka.
Zašto bi studenti državnih institucija trebalo na zvaničnim predavanjima da uče o ovome?
Razlozi su mnogi, ali navedimo, uprkos obrazovnim institucijama, jedan praktičan: Zato što obrazovne institucije, na kojima se obrađuju ustaljeni programi i pojmovi, ne mogu da zaposle ni jednog od svojih učenika pa učenici kada izađu iz obrazovnih institucija, moraju da uče neke druge jezike za koje nisu znali da postoje ili da pređu u drugu instituciju, što je češći slučaj, kao što je zavod za zapošljavanje.
Elem, ja sam svoju znatiželju utoljavala na drugi stranama, kroz hobije sam istraživala savremene narativne obrasce i principe komunikacije. Baš sam htela da spojim teoriju i praksu, da možda učim o starim ali da primenjujem u novim. Faks mi je pružao možda samo ovo prvo.
Ali ja sam baš tragala i za drugim. Gde god sam to mogla. Na primer, obožavala sam avangardiste a u pravoj sam ekstazi bila kada sam došla do njihovih plakata i reklama. Jer time su mi rekli „hej, spoj za kojim ti tragaš i mi smo implementirali u naš rad.“ Tako je ekspoze na odbrani mog master rada na Filozofskom fakultetu glasio:
“Pravo oduševljenje časopisom Zenit nastalo je u trenutku spoznaje da časopis Zenit na izvestan način spaja dve vrste umetnosti koje potpuno okupiraju moju pažnju: književnost i plakatnu reklamnu umetnost kao najzanimljivije oblike vizuelne umetnosti. Poetika zenitističkog plakata i reklame, dakle tema ovog master rada nastala je kao odraz dosadašnjih interesovanja te je obrađivana uz potpunu pažnju i zadovoljstvo.”
U tom sam radu avangardne teorijske postavke tražila u vizualima, koje sam prvo klasifikovala u neke četiri grupe, prema nameni, i onda ih na osnovu programa i manifesta pravaca kojima su pripadali - tumačila. Mislim da sam profesorima u tim svojim nastojanjima bila slatka. Mislim takva su mi pitanja postavljali.
Ništa mi nije preostalo nego sa faksa da se bacim na Akademiju, pa u advertajzing, a sve vreme da u tim sferama kopam o storitelingu. Da učim od scenariste Reberta Makija koji je pričao o storitelingu u kompanijama, da stajem na stranu ili protiv bestselera iz 1999. „Šekspir o menadžmentu“, da čitam o klasicima američke i engleske književnosti ali ovaj put iz knjige „Fictions od Business“ Roberta Brauera. Jer storiteling se ne izučava na fakultetima zaduženim za izučavanje narativa.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT