Koje su razlike proznog i filmskog načina pripovedanja? Lični primer, Elena Ferante, Sali Runi, Margaret Atvud
Način pripovedanja iste priče kroz film i knjigu ovde posmatram iz dve perspektive - kreatora priče i konzumenta priče.
Perspektiva kreatora, u ovom slučaju, mislim da nam ipak govori više o narativnim principima karakterističnim za različite medije pripovedanja budući da perspektiva recipijenta može zavisiti od afiniteta – da li je nekom draže da priču čita ili da je gleda.
Dramaturgiju na Akademiji umetnosti upisala sam između ostalog i zbog toga da bih priču koju sam nosila u sebi godinu i više, pretvorila u filmski scenario. Sada kad pokušam da se setim zašto je jednostavno odmah nisam pretočila u prozni oblik, ne čekajući dramski da se desi, jedini odgovor koji dobijam jeste da je dinamizam glavnog lika i ritam cele priče zahtevao dramski oblik.
Priča sa kojom sam upisala Akademiju i priča mog završnog rada naravno nije ista - prva je komplikovanija, počiva na tri narativna pravca koja se prepliću u jednoj tački, pripovedana je iz perspektive jedne kamere, uz ozbiljnu psihologizaciju likova čije priče se ukrštaju na psihoterapeutskoj seansi, dok je druga herojski put jednog lika iz osiromašene zemlje i porodice, kroz lavirintske hodnike kruzera u odrastanje. Tema je u oba slučaja poslednji talas emigracije.
Dok sam sa mentorom radila na scenariju ni u jednom trenutku nisam imala problem da osmislim situaciju u funkciji koja je u narativnom nizu bila potrebna, ali kada je bilo u pitanju osmišljavanje iste situacije kroz filmski jezik, oh boy! To je majstorluk koji je svima nama, kreatorima i konzumentima na ovim prostorima - stran. To je majstorluk koji Amerima kao da je urođen, međutim ne, verujem da su zaslužne njihove škole. Ok, mi se busamo slovenskim duhom koji fakat ume da zablista na evropskim festivalima, ali priču kroz film ili seriju da ispričamo ne umemo.
Ako pogledamo bilo koji domaći primer ekranizovanih knjiga, videćemo glumce koji bukvalno čitaju delove knjiga ispred kamera, okruženi scenografijom opisanoj u knjizi. Dramatizacija jednog teksta znači ipak nešto drugo – prevođenje proznog u filmski jezik, za koji treba znanje i inventivnost.Celo poglavlje jedne knjige može biti scena u filmu u kojoj glumci ne izgovaraju ni reč.
Elem, ja sam za neke scene imala odgovarajuće filmsko rešenje, neke su ostale funkcionalne na nivou proze a onda sam nakon tri godine uzela svoj scenario „Statista 413“ i pretvorila u roman „Na leđima, kraul“. Tu sam zapravo tek videla do koje mere sam filmski jezik upotrebljavala. Uvodni deo, koji u filmu treba na kratak i odsečan način da nam pokaže osnovne podatke o glavnim likovima, u romanu sam raspisala samo tako. I uživala sam u tome, kao da zam pisala novu priču. Središnjem pak delu najmanje sam dodavala. Brz tempo i trčeći glavni lik funkcionišu i u prozi. Dijaloga možda ima više nego što je predviđeno za jedno klasično prozno delo, pripovedača gotovo da nema, glavni junak se bori za goli opstanak i nema šta tu mnogo da se ispisuje, već da se pokazuje. Kraj je takođe funkcionisao i u ovom obliku ali sam dopisala i kraj posle kraja - proza mi je to dozvolila i baš se lepo uklopilo. Dopisivanje i prerađivanje je bilo lako i prelepo, uživala sam do kraja. A sad kad bih opet Kraula trebala da prebacim u film, bogami bih morala da se potrudim, da mozgam i razmišljam, da tražim simbole koje na filmu funkcionišu, da dijaloge zamenim radnjom, duge monologe kratkim dijalozima i da se ni slučajno ne zadovoljim rešenjima poput postizanja saspensa jednim udahom glumca kakvo često čujemo na malim ekranima.
Dakle jedna priča nije te ista u knjizi i u filmu jer ta dva jezika nisu ista. Što je razlika očitija, rešenja su uspešnija.
Kao konzumentu priča, najsvežiji su mi primeri priča Sali Runi i Elene Ferante. Roman „Normalni ljudi“ prve spisateljice pročitala sam bukvalno u jednom dahu a najviše sam bila oduševljenja stilom, odnosno ritmom kojim Runi pripoveda, čak više nego samom pričom. Zato prilikom gledanja te serije nisam osetila ni približno zadovoljstvo koje sam osetila pri čitanju. Priča se gotovo ni ne razlikuje, filmski simboli su verovatno zamenili prozne i oduzeli svu umetnost pripovedanja jasne i ironične mlade spisateljice.
Dakle jedna priča nije te ista u knjizi i u filmu jer jezici koji različiti mediji pričaju nisu isti. Ovde razlika nije toliko očita pa ni ekranizovano rešenje uspešno.
Priču druge spisateljice, ili fenomena, pod nazivom „Moja genijalna prijateljica“ nisam htela da pogledam dok ne pročitam, a onda kada sam počela da je čitam, morala sam da je pogledam jer je prevod nečitljiv. Priča kroz knjigu uopšte nije ni dospela do mene jer su rečenice toliko rogobatne da ne liče na prozno umetničko delo. Navalila sam na ekranizovanu varijantu i pronašla pravo zadovoljstvo u priči jer je filmski jezik kojim je ispripovedana odličan - hronotop u funkciji priče, karakteri vrlo diferencirano prikazani, dijalozi prirodni.
Dakle jedna priča nije te ista u knjizi i na filmu jer te priče pričaju drugim jezicima.
A pravo čudo dešava se tek na primeru „Mračna kći”, to jest „The Lost Daughter”
Razlike su mnoge, neke od njih navodim i zaključujemu ovom postu, a osnovne izdvajam u videu na kraju teksta, jer bi tekst bio kilometarski da ovde o tome decidno pišem.
Margaret Atvud u dokumentarcu „A word after a word after a word is power“ kaže da nije zaslužna za seriju „Sluškinjina priča“ koliko je scenarista te serije, iako je bazirana na njenom romanu. Međutim, ona ipak svedoči koliko njene priče jesu lake za ekranizovanje i to baš u serije jer ona tako kreira priče, kao što je kreirao i Džordž Orvel, kao što je ispripovedana i „Odiseja“.
Dakle nije svaka knjiga podložna uspešnoj ekranizaciji jer svaki medij ima svoj način kazivanja. Iz ovog primera učimo o važnosti faze pakovanja priče za najpodesnije komuniciranje – odabrati kanal u skladu sa porukom pravo je umeće.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušaj ovaj tekst na linku: