Koji je najbolji a koji najgori način za pisanje priče na osnovu sopstvenog iskustva?
Sopstveno iskustvo neminovno je utkano u svaku priču, bilo ono događaj koji je kreator priče sam doživeo ili percepcija nekog događaja u bližoj ili daljoj blizini kreatora priče. Uostalom, po sredi priče ne mora biti događaj, već doživljaj, senzacija, opažanje bilo kog fenomena.
Važno je imati na umu da, tako, sopstveno iskustvo ne možemo, pri kreiranju i pisanju priča izbeći, te da svako iskustvo jeste kredibilno kao materijal za priču. Ono i jeste suština, jer je autentično.
Koji je najbolji način za pisanje priče na osnovu sopstvenog iskustva?
Budući da u većini slučajeva stvaramo umetnost zbog negativne emocije prema određenom događaju ili fenomenu, ili zbog toga što pokušavamo da događaj ili fenomen razumemo, prilikom stvaranja dešava se transformacija – uzbuđenost nestaje pa postajemo kadri da ono što je po sredi dela svesno doživimo.
Koji je najgori način za pisanje priče na osnovu sopstvenog iskustva?
Puko prenošenje životnog u svet priče ne samo da nije dovoljno nego je često vrlo štetno po priču. Zakonitosti koje vladaju u umetničkom i realnom svetu nisu iste.
Kako onda od iskustva kreirati dobru priču?
Ekstrahovati suštinu. Ne plašiti se odbaciti sve nepotrebne delove. Uzeti možda samo ideju ili sled događaja ali proveriti da li funkcioniše unutar strukture priče. I nipošto nipošto svoju priču pravdati time što se, ono što pripovedate, „stvarno desilo“. Čitaoce to ne zanima. Zanima ih da pripovedate najveću laž i izmišljotine na način da oni deluju verovatno a ne da pripovedate verovatno na način da niko živi ne veruje da se, na taj način, baš to može desiti.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušaj ovaj tekst na linku: