Koliko problema treba da obrađuješ u jednoj
priči?
Konkretni primeri kako i koliko treba i ne treba u videu ispod teksta
Zamisli kad bih ja ovde pisala o ovome što sam naslovom nagovestila, zatim o strukturi, i o načinu za građenje likova – jednostavno ne bi štimalo. Kao što ne štima ni kada vi otvorite više pitanja u jednoj priči.
Najčešće se time, na počecima pisanja, želi zakomplikovati jer se misli da je tako priča bolja – što više materijala ima, po principu kvantiteta naspram kvaliteta. Zapravo je baš suprotno.
Koliko je ovo čest problem najbolje se vidi u grupnom radu – bar osamdeset posto polaznika ne sažima od samog početka koliko bi trebalo nego naprotiv, širi priču tamo gde ne treba.
Ovaj problem dešava se i nesvesno, jednostavnim neznanjem šta treba u jednoj priči kao problem otvoriti, šta ne. Čak i bez pretenzije da se, dakle, govori o tri, na primer, problema paralelno, što je premnogo za jednu priču, problemi odnosno narativni tokovi se tek tako otvaraju bez ikakve obaveze da se i zatvore, zaključe, da im se nađe pravo mesto.
Šta je pravo mesto sporednog problema?
Naročito u dužim pričama, možemo da otvorimo i neka sporedna pitanja ali tako da ih uvežemo sa glavnim, da ne kažemo više o tom nego što govorimo o glavnom problemu, i da ih ubacimo tamo gde je smisleno a ne po nekom našem sopstvenom nahođenju ukoliko ono nije i svesno opravdano.
Kako pomažemo sebi kada pišemo o jednom problemu?
Svu kreativnu snagu usmeravamo na jedno mesto – imamo više prostora, snage i imaginacije za osvetljavanje jednog probema, uz pomoć više situacija, likova i razrešenja.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušajte u videu konkretne primere za ovo: