Odakle dolazi potreba za pisanjem i kako da je zadovoljimo?
Ukratko ću se osvrnuti odakle meni potreba za pisanjem a onda i odakle tebi.
Ja sam sa svega tri godine počela da se zanimam za priču tražeći od drugih da mi čitaju bajke i titlove filmova. U osnovnoj školi sam o pričama koje sam sumanuto čitala, pisala a svoju prvu originalnu priču kreirala sam u osmom razredu osnovne – bio je to roman koji sam pisala zajedno sa najboljom drugaricom, princip je bio takav da smo pisale, rukom, jednu glavu ona drugu ja, da bismo negde na polovini stali jer je rukopis našla naša treća drugarica koja je bila i glavni lik naše priče.
U gimnaziji sam se bavila književnošću najviše čitajući i analizirajući priče, pišući o njima sa raznih aspekata a taj, naučni, aspekt sam produbila na studijama književnosti, osnovnim, master i doktorskim. Ipak, na fakultetu počinjem da pišem kratke priče, neke od njih osvajaju nagrade, počinjem sa još jednim romanom ali stajem na pola.
Imala sam sjajnu saradnju sa dosta profesora kada je naučni rad u pitanju ali kada bih ih pitala za umetničko pisanje – nisu imali konkretne odgovore niti smernice.
Tako bih se opet vraćala naučnom radu gde su stvari bile egzaktne ali što sam se više udaljavala od umetničkog pisanja to sam više osećala nedostatak nekog svog važnog dela.
Onda sam upisala dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i dve godine se posvećeno, gotovo svakodnevno, bavila kreiranjem i pisanjem priče. Tamo sam naučila da itekako postoje egzaktna pravila za pisanje, doduše u primenjenom pisanju kakvo je u formama drame i scenarija, ali i da se itekako odnosi na pripovedanje uopšte, odnosno na pričanje ma kojih priča, što podrazumeva i umetničkih, proznih.
Meni se to baš dopalo jer ne usvaja svako pravila proznog pripovedanja tako što besomučno, u tišini svoje sobe čita i piše čita i piše; zapravo mali broj njih na takav način postaje pisac.
Da li to znači da oni koji nisu tako mazgovito uoprni nisu dobri pisci? Ne!
Zašto se odustaje od potrebe za pisanjem?
Ali većina, i to velika, ukoliko u sebi ne prepoznaje tu mazgovitost jednostavno odustaje misleći da je ta potreba i želja za pisanjem običan kapric a kako je uvraženo mišljenje da se pisanje ne može naučiti, da ne postoje pravila i da si ili bogom dan za to ili ne, odustaje se dok se nije ni počelo a potreba ostaje i tinja, tinja, tinja…
Odakle god da dolaze sve potrebe, potreba za pisanjem svakako je, najjednostavnije, potreba da o onome što opazimo a što nas iz nekog razloga dira, govorimo. Za mene je pisanje najkreativniji način izražavanja te potrebe i verujem da svako ko oseti potrebu za pisanjem treba da se oseti privilegovanim.
Ukoliko se ta potreba, kao i bilo koja druga ne neguje, jedan deo onog koji ju je osetio nedostaje i ne može biti ceo dok joj se ne posveti.
Šta su benefiti negovanja potrebe za pisanjem?
Menjamo pogled na ono o čemu pišemo ili smanjujemo težinu emocije kojom prilazimo temi koju obrađujemo. Nekada krećemo u proces pisanja sa teškom emocijom koja se, u procesu pisanja, transformiše – ne postaje nužno bolja ali lakša svakako postaje. Ili, ukoliko pišemo dovoljno distancirani, saznajemo o predmetu pisanja jer priča u jednom trenutku počinje sama svoj život koji i piscu doprinosi.
Šta je dobra vest za svakog ko ima, manje ili više ispunjenu, potrebu za pisanjem?
Postoje pravila za pisanje prozne priče koja nam olakšavaju da nam priča bude dobra, ne nužno da se svakom sviđa ali da je se ne stidimo. Upornom upotrebom tih pravila postajemo sve bolji i bolji pisci, a ukoliko imamo stručan fidbek u tom procesu, potreba će biti u potpunosti zadovoljena i od nje se neće odustajati.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušaj ovaj tekst na linku