Priča o meni

Priča o meni zapravo je priča o tome kako su se delovi mene, koji čine bazu, kor, suštinu, spojili u celinu. Ne znam da li jedan posto ljudi na svetu sebe oseti kao celinu, kao da je svaki deo na svom mestu, kao da su tamo gde treba da budu i da rade baš ono što treba da rade, da li se osećaju kao rešena rubikova kocka ili kao kad se tek uzme u ruke. Ja sam bila rubikova kocka u ideji, pa sam delove sebe jedan po jedan otkrivala, preispitivala, stavljala sa jednog mesta na drugo da bih tek danas, posle godina i godina iskustava i iskustava mogla da kažem da sam poslagala kockice.



Priča o meni zapravo je priča o tome kako su se delovi mene, koji čine bazu, kor, suštinu, spojili u celinu. Ne znam da li jedan posto ljudi na svetu sebe oseti kao celinu, kao da je svaki deo na svom mestu, kao da su tamo gde treba da budu i da rade baš ono što treba da rade, da li se osećaju kao rešena rubikova kocka ili kao kad se tek uzme u ruke. Ja sam bila rubikova kocka u ideji, pa sam delove sebe jedan po jedan otkrivala, preispitivala, stavljala sa jednog mesta na drugo da bih tek danas, posle godina i godina iskustava i iskustava mogla da kažem da sam poslagala kockice. Možda ne na način na koji su poslagane sve druge rubikove kocke, ali to nije ni bitno, bitan je sopstveni utisak posloženosti.

Kreiranje priče o sebi, sklapanje delova sebe odnosno celivanje sebe jedan je od najvažnijih zadataka kojem treba da se posvetimo, a upravo taj proces funkcioniše na principima kreiranja ma koje priče.

Kako je to izgledalo na mom primeru?

Formalna strana moje priče ide otprilike ovako - doktorirala sam na katedri za književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, završila sam dvogodišnje master studije dramaturgije na novosadskoj Akademiji umetnosti, radila sam kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji potom u Budimpešti na faksu, sedam godina unazad radim u advertajzingu, pišem prozu.

Suštinska strana mene prve znake pokazuje oko treće godine kada skoro ne znam ko svet ni da pričam a kamoli da pišem, međutim uspevam da preko telefona ubedim tatinog saradnika da umem da zapišem njegovu poruku i broj telefona kako bi ćale pročitao kad izađe iz kupatila. Ne sećam se koju priču sam mu složila, ali sigurna sam da sam napravila neku konstrukciju od svih onih narativnih konstrukcija koje sam tada već uveliko upijala. Naime turirala sam mamu sa čitanjem bajki, tata mene čitanjem poezije, a oboje su mi čitali titlove na filmovima dok sama nisam naučila. Knjige u kući sam znala napamet pa bi ih kao sama čitala babi i dedi koji su se pri svakoj poseti i divili kako znam da čitam sa toliko malo godina.

Roditelji su me verovatno raskrinkavali, kao i vaspitačice u vrtiću. Bila sam im užasno dosadna jer bih visila kod njih za stolom i ispitivala ih koji su film one gledale i pričala im koje sam ja. Mislile su da moram više vremena da provodim sa decom, ali svaki njihov pokušaj da me uguraju u grupu završio bi neuspelo jer ja posle deset minuta kao neke igre opet dođem i krenem svoju priču.

To je verovatno rezultiralo da, kada sam krenula u osnovnu školu, nisam imala ni jednu igračku ali sam imala pun kufer dečijih knjiga koje sam odmah poklonila školskoj biblioteci. Mislim da sam u sva četiri razreda osnovne škole dobijala neku nagradu takozvane čitalačke značke, ne sećam se tačno kako je to sve izgledalo ali mislim da se to dodeljivalo za najveći broj iznajmljenih knjiga iz biblioteke i valjda za interpretaciju knjiga, jer sećam se i da sam imala neke sveske gde sam pisala o knjigama koje sam pročitala i pre nego što je to bilo obavezno od petog razreda osnovne.

Prirodno je da sam poželela i sama da stvorim neki narativ, neku priču koje sam toliko gutala sa svih strana. U sedmom razredu osnovne pišem knjigu sa najboljom drugaricom. Plan je bio jedno poglavlje ona, drugo ja. Došle smo do petog čini mi se kada je naša treća drugarica našla naš rukopis i uvredila se što je bila glavni negativni lik u knjizi. Ni dan danas ne znam odakle nam ta ideja pošto nismo bile jedne od one zle dece.

Sve to vreme ja pišem dnevnike, pesmarice, spomenare, ili kako su se već zvali ti kreativni dečiji izleti na stranice svezaka i rokovnika, čuvam ih i dan danas, mada sam kao vrlo mlada, prva polovina osnovne čini mi se, iskusila šta znači kada kroz pisanje podeliš deo sebe sa svetom a on to ne primi kako treba. Rokovnik koji je bio neka moja krativna oaza, gde sam sakupljala tekstualno i vizuelno ono što me je obeležavalo i tako kreativno konstruisala  priču o sebi, iznela sam napolje u igru (da, to je bila moja igračka!) a neka dvojica mamlaza iz druge ulice, i danas znam ko su, uzela su ga i spalila. Moguće je da je danas dan kada sasvim prevazilazim tu vrstu traume, jer prvi put posle toliko godina i iskustva u kreiranju priča svake vrste mogu da podelim svoju priču i da se osećam bezbedno.

Karlovačka gimnazija je bila potpuno osveženje za sve moje priče. Tamo smo ih konstruisali i kreirali na sve moguće načine, i te naše priče su se prihvatale kao validne i vredne. Tome su naravno najviše doprineli časovi književnosti, ali i druge formalne i neformalne aktivnosti kreirale su od nas prave kreativne magove.

Faks je bio druga priča. Otišla sam tamo da bi me naučili kako na najbolji mogući način da kreiram priču, međutim najviše sam usvajala pravila o narativnoj strukturi i formi. Tako sam sa diplomom doktora nauka bila ekspert za strukturu priče, iako je tome naročito doprinela priroda moje ličnosti sklona strukturiranju svega oko sebe. Dakle nakon doktorata na katedri za književnost postala sam pravi arhitekta za priče jer svaka priča, ma kakva i ma o čemu bila, mora da ima čvrstu, utemeljenu konstrukciju, vrlo čvrstu strukturu koja, i kada nije sasvim očigledna, mora da bude stabilna i nesalomiva. Posle deset godina koliko je u mom slučaju ukupno trajalo obrazovanje na sva tri visokoškolska nivoa, ponela sam znanje i o tome kakva ne treba da bude dobra priča, koje sam onda afirmativno preradila i neporecivo shvatila - svaka priča mora da bude savremena, sposobna da komunicira sa svetom oko sebe, sa što više sveta oko sebe, ne mora da bude za svakog ali svako mora da je razume, jer ako je kreirana na način da je razume samo mali broj ljudi, bili oni i stručnjaci, priča nije dobra, jalova je.

I dalje zaljubljenik u priču, i dalje nisam imala ekspertsko znanje, apsolutno znanje o svim elementima koje jedna dobra priča treba da sadrži a kojem sam težila. Upisala sam dramaturgiju da vidim šta mi tamo o tome mogu reći. Pretpostavljala sam da ću tamo naići na drugu stranu medalje zvane sloboda. Došla sam već sa jako dobrim materijalom koji sam htela da konstruišem u formu filmskog scenarija. Verovala sam da taj dramaturški oblik ima jasnu strukturu, izvrsnu sposobnost komunikacije sa svetom i dovoljno prostora za kreativnost. Međutim nije to baš toliko agilan format za kojim sam tragala. Svakako, Akademija je potpalila moju kreativnost, pomalo uspavanu na prethodnom fomalnom obrazovanju, na kojem sam doduše imala kreativne izlete na kojima sam osvojila po koju nagradu za kratku priču, ali su na koncu ipak uspeli da me ubede da ću doći do apsolutnog znanja o priči ako budem pratila strukturu i formu, pre nego nešto drugo. Na Akademiji sam opet verovala, i to čvršće nego ikada, da svaka dobra priča mora da ima kreativan, autentičan izraz koji odgovara strukturi i trenutku u kojem komunicira sa recipijentima.

Advertajzing je bio prirodan izbor moje sledeće destinacije. Najsavremeniji oblik kreiranja priče sa izrazitom sposobnošću komunikacije, u formi moderne tehnologije. Dopunila sam svoje znanje o tom tipu narativa i priče na tada vodećim svetskim obukama i krenula u jednu ljubavnu avanturu koja još uvek traje. Narativi kroz koje kreiramo priče o kompanijama i njihovim proizvodima ustrojeni su pravilima koje sam usvojila još u bajkama, što sam shvatila na prvoj godini faksa i potvrdila na akademiji.

Ipak, tehnološka naglašenost te veze sa advertajzingom intezivirala je moju usađenu ljubav i naklonost prema tradicionalnoj formi, prema prozi. Tu svakodnevno brusim svoje najdublje kreativne narative i jednu posve tradicionalnu formu prilagođavam savremenom trenutku. Baš uživam u tome.

Postoji još jedna neizostavna veza u kreiranju svakog i svih mojih narativa. To je koren svih pisanja i svih dobrih priča. Time se bavim praktično ceo život, teorijski nekih pet godina. To je siguran put za dobru strukturu, to je temelj bez kojeg svaka konstrukcija pada u vodu. To je istraživanje sebe ili glavnog aktera priče, u cilju tačnog definisanja identiteta – kakvoće, vrednosti, porekla, kvalieta. To je ona vrsta pisanja koja pruža odgovore na najvažnija pitanja, kada se radi o osobi, umetnini, zanatskom proizvodu ili svetskom brendu – ko sam, kakav sam, kud sam krenuo, zbog čega i šta ću tamo da radim – dobra priča ima precizno definisane odgovore na ova pitanja.

Ja sam sve ovo vreme rekla bih na sve moguće načine prikupljala znanje i iskustvo o kreiranju dobre priče, a iskušavajući te različite načine menjao se svaki aspekt mog života, jer mi je profesionalni izraz uvek bio važan koliko i lični. Verujem da je najviša vrednost u jednoti ta dva izraza jer se time na celovit autentičan način ispoljava moj najsnažniji arhetip – arhetip kreatora.



Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT