Šta me je navelo da gotov scenario pretvorim u roman?

Momenat koji me je naveo da već gotov scenario ipak pretvorim u prozno delo bio je odlazak u bioskop na projekciju domaćeg filma koji su ishvalili mnogi čije mišljenje cenim, pa sam možda zbog visokih očekivanja osetila još dodatno razočaranje, pored onog sveprisutnog, tinjajućeg razočaranja u srpsku kinematografiju. Istina, dijalozi nisu bili previše besmisleni kao što su u svim domaćim televizijskim filmovima i serijama ali ih je zamenilo ćutanje umesto kog nisu postojali znaci filmskog jezika koji bi to ćutanje nadomestili, kako to već rade neki filmski velemajstori, Zvjagincev na primer. U ovom filmskom neostvarenju čuli su se eventualno neki uzdasi, lupanje vratima koje je bilo osnovno sredstvo za neki saspens, a ritam filma umetnički je nedotaknut, već samo prenesen iz puke svakodnevice.

Posle dvadeset minuta gledanja tog filma poželela sam da jurnjavu svog glavnog lika, koje bi produkcijski bilo zahtevno i skupo, stavim među korice za šta mi ne trebaju nikakva materijalna sredstva i tako da komuniciram ritam - tada su neki rekli američki, ali gledajući „Quo vadis Aida“ rekli bi itakako svojstven i južnoevropskom kinematografskom ritmu (a ja bih dodala „najzad!“) - koji me izmešta iz svakodnevice i ne da mi da udahnem sve dok junak ne završi svoje putovanje.

Moj glavni junak se možda u početku svog herojskog puta vuče po hodnicima kruzera na koji je ne htevši dospeo, ali ubrzo zapinje dok jurca, neiskusan u trci za opstanak. Taj ludački ritam čak i nije samo dramaturška igranka jer je na kruzeru on baš takav, pa je dramaturški veoma pogodna atmosfera za pokazivanje konfuzije kapitalističke svakodnevice u kojoj se jurca za novcem koji se u istoj takvoj brzini troši na mestu na kojem je zarađen.



Brzi dijalozi moraju da pariraju takvom ritmu pa su za autora zahtevni ali istovremeno mu pomažu da se ne zadovolji bilo kojim rešenjem već da traga za najboljim. Trčeće uloge nemaju kad da raspredaju i da uzdišu niti da se pitaju o smislu života – ovakvi junaci uleću u vatru, ispočetka ubačeni, onda nošeni okolnostima sve dok ne postanu sposobni da sami odlučuju kada će i u koju vatru da uskoče a koju će da preskoče. Mada, tada se putovanje takvog heroja završava jer je obavio šta je trebalo da obavi – promenio se i osposobio za nove avanture kojima ne svedočimo.

U mom prvom romanu „Na leđima, kraul“ svedočimo tako prvoj avanturi Vukašina u kojoj on od tridesetogodišnjeg dečaka prerasta u osobu spremnu za život. Ono što ga nije naučila prebrižna majka i prestrog otac, naučile su ga okolonosti u koje ga ubacujem – najteže, koje te ubiju ili od tebe naprave čoveka.

Ovakva sudbina je česta na ovim prostorima, barem pozicija iz koje moj junak tek kreće – letargičan prema životu, bez ijednog iskustva, sposoban za zadovoljenje osnovnih intinkta poput masturbiranja dok matorci spavaju i preživanja doručka koji mu keva donosi u podne u krevet.

Novije vreme, i mogućnosti koje nosi, dozvoljava takvim sudbinama da skrenu sa ustaljenog puta. Zato mi se malo prevrne želudac kad novi i mladi autori pričaju iznova i iznova o prošlim boljkama – devedesetim i nedaj bože ranijim problematičnim periodima. Nismo ih nažalost prevazišli ali to nije navelo nove boljke da sačekaju da prebolimo stare. Možda ćemo kao narodi sa ovih prostora i nestati sa nesavladanim problemima a šansu za to smanjujemo ako osvešćujemo nove nedaće koje stižu i stežu pojedince i nacije.

Ni emigracija više nije nova tema, pandemija ju je sustigla, a nismo je ni opevali ko svet. Zapravo to su sve samo nove okolnosti a problemi su stari i večni – ko sam i kuda idem?



U teoriji dramaturgije poznato je da prva scena treba da raznese čitaoca ili gledaoca toliko da on ne poželi da odstupi od knjige ili ekrana sve dok autor ne ispriča do kraja ono što je naumio. Ipak, koliko prva scena može da bude glupa da čitalac ili gledalac odustane od cele priče radi prvih nekoliko minuta. A ako nam pak uliju velika očekivanja ti prvi koraci koje ostali onda ne slede, razočarenje može biti toliko da se tom naratoru više nikad ne vratimo, čak i kad nauči i u delo sprovede da je svaka naredna scena bolja od prethodne. U najboljem slučaju, prva scena je odlična a svaka sledeća je sve bolja i bolja. I tada bi to primetili možda oni koji su i sami naratori dok prosečan konzument narativa ne secira priču baš toliko.

Moj scenario za dugometražni film, kasnije pretvoren u roman, seciran je na karticama. Sasvim slučajno sam imala neki bunt kartona koji su ličili na nekadašnje scenarističke kartice i dopalo se meni a i mom mentoru na akademiji sa kojim sam radila na scenariju, da ih koristimo. Nije dugo potrajalo jer su iscrpljene u prvoj ruci od mogućih zilion, a kako sam kartice kupila još u Beču dok u Srbiji nisu ostojale poštene knjižare sa bogatim papirnatim delom, nisam nameravala da pazarim drugu turu. Uostalom, imalo bi smisla koristiti kartice tek u završnoj ruci nakon koje bi usledilo nekoliko meseci mirovanja rukopisa dok bi on, u karticama, bio polepljen po zidu nekog scenarističkog studija u kojem bi scenarista ili više njih svaki dan sedeli i nad rukopisom meditirali pa ukoliko se pojavi neko bolje rešenje kartice menjali. Danas em postoje piši briši table em se nema vremena za meditiranja nad rukopisom.

Sa kartica sam prešla na svesku a kada je, posle koji dan, i sveska iscrpljena, shvatila sam da mi notbuk može sasvim poslužiti. Sada ne bih zadirala uopšte u folder zvani radne verzije jer i u konačnoj postoji materijal koji ilustruje ključ prve scene.

U sinopsisu koji na dve strane govori o celoj priči, ceo prvi deo, ne samo prva scena, spakovan je u svega nekoliko rečenica pa čak i da postoji neka opaljena scena bilo bi baš veštački komunicirati je u sinopsisu. To bi bio trik na kub koji bi govorio da u celoj priči postoji jedna scena koja valja. Tako se u prvom delu sinopsisa glavni lik oslikava glavnom aktivnošću, karakteristikom ili osnovnim stanjem koji su mu imanentni, a koja će se, ako priča išta valja, promeniti u neku drugu aktivnost ili stanje čim pre.

U scenosledu još uvek ne pišem do detalja prvu scenu, komuniciram još uvek glavnu karakternu osobinu mada je detaljnije opisujem.

Tritment već razlaže scenu po scenu i svaku nosi neka akcija koja je osnova poruke u ovoj fazi.

Onda dolazi scenario u kom se opisuje akcija, ali i sve ono što se vidi i čuje a u vezi je sa tom akcijom. U prvoj sceni mog proznog prvenca radnog naziva “Statista 413” dva glavna junaka – sin i majka, u interakciji su i kroz radnju pokazuju svoje glavne karakteristike. Majka je brižna i kao osnovnu funkciju svog majčinstva vidi prehranjivanje svog mladunčeta. Mladunče nikad nije moralo samo da se nahrani pa je vremenom postalo lenjo i osiono. Zato Mila u prvoj sceni Vukašinu prinosi doručak u krevet u podne. Scena je skoro pa uobičajena, ne obećava kule i gradove, mada kada se uzmu u obzir godine glavnog aktera, pa se doda malo gasa na njegovo izdrkano izvoljevanje od tog doručka, kao i na majčin povlađujući stav, već u prvom nevelikom dijalogu imamo osnove dva glavna lika i njihovog odnosa.

Međutim, kada sam scenario htela da pretvorim u prozni oblik, u razgovoru sa svojim mentorom za prozu došli smo do toga da priču središnjeg dela gotovo da ne treba dirati, izuzev prevođenja filmskog jezika na jezik proze razume se, ali da prvi deo, sada u proznom kontekstu, dozvoljava podrobniji opis.

Ja sam se opredelila za rešenje koje bi funkcionisala i na filmu.

“Kažiprst i palac predvode ostale prste njegove desne šake pa se blagim pokretima pomeraju od vrha ka korenu njegovog polnog organa, dok on zamišlja scenu iz pornofilma koji je malopre gledao. Pred očima mu je sobarica u crno-beloj uniformi, bela je kecelja i kragna na crnoj haljini dužine do pola dupeta, trći se u kameru i crvenim praškom mazi se po čmaru. Gaće nema, sobarica, Vukašin ima. Okrenula se napred, raširila je noge u vis, sise su joj do brade, međunožje još uvek zjapi, crne lakovane štikle, petnaestica, u vazduhu su, intezitet pomeranja njegove šake zahuktava se, batalila je praška, gura prste u sebe, pa ih liže, uzdiše, on se naložio kao da je jebe, ona vrišti, on misli kako je dobro jebe i svršava.

Okrenuo se na drugu stranu.

Nije još svanulo, Mila i Srba spavaju, ne mora ni da se briše kao kad masturbira u toku dana, kada je porodica na okupu, kad postoji mogućnost da mu majka donese obrok u krevet i da ga, zatežući mu posteljinu, otkrije.”

Tako ova scena ne treba da šokira, niti da obeća neku ludu erotiku u nastavku, ali ja kad čujem da neko živi s roditeljima u dobu u kojem ne bi trebalo prvo mi padne na pamet gde taj ili ta ima seksualne odnose na pristojan način. Jer sve možemo da uvijemo u oblandu tipa “lakše mi je da živim kao u hotelu nego...” pa neki bulšit, ali od životinjskog u nama nema se kud i po tome kako se to ispoljava u tim okolnostima, vidi se dosta toga o osobenostima aktera.

Sem toga, kroz ceo narativ ključna otkrića i razrešenja odnosa obelodanjuju se upravo kroz seksualne odnose. Jer naš junak se razvija od nesvesnog do svesnog življenja. Pa šta u početku njega bolje može da karakteriše nego instinkt.

Tako prva scena ne treba da zadivi već da bude organska sa celinom. Poštenije je da bude sranje prva scena kao i ostale, nego prva da obećava a ostale da izduvaju. Jer navlačiti čitaoca ili gledaoca prvom scenom jeftin je trik koji kao i svaki trik može eventualno na kratko zabaviti.  

Meni je i dalje omiljena prva scena filma “Venera u krznu” Romana Polanskog, a ako neko hoće da pročita kako masturbaciju obrađuju veliki majstori, to može da učini u knjigama: “Portnojeva bitka” Filipa Rota, “Jedna Svanova ljubav” Marsela Prusta, “Dok sam ležao na samrti” Vilijama Foknera, “Uliks” Džejmsa Džojsa.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT