Zlatno pravilo dobre proze: Ne kazuj, već kazuj
Prikazuj a ne kazuj kao pravilo dobrog pripovedanja se mnogima koji pišu isprva čini odbojnim, zatim neistinitim i navodi na pitanje zar proza, i to duga proza, ne služi upravo kazivanju a ne prikazivanju.
Lično sam zagovornik stanovišta, i u tome nisam usamljena, da kazivanju ima mesta u nekim drugim formatima koji nisu umetnička proza, u autofiktivnim kakvi su dnevnička, memoarska proza i slično. Te forme su potpuno kredibilne i dozvoljavaju da na stranicama knjiga i zapisa koje pišete i izdajete pod formom nefikcije raspredate o onome što se nalazi unutar vas: ne tako što kreirate slike, situacije i događaje koji ilustruju to šta vi mislite i kako se osećate nego onakve u kojima iznosite stilizovan misleni tok.
Međutim, roman nije forma za stilizovani misleni tok. Smatram da je roman jedna visoko kreativna forma koja zahteva od pisca da upotrebi svu svoju imaginaciju kako bi zapravo ono što misli i oseća pretvarao u slike, situacije, događaje i nižući te mikro celine tvorio jednu makro umetničku celinu, dakle jedan imaginarni svet ne nužno nepostojeći. Postojanost u realnosti tog sveta je nešto što nas pri čitanju, a i pri pisanju, uopšte ne zanima; nas zanima način na koji ćemo izmaštati i iskreirati, opet ponavljam, situacije,događaje, slike koje prenose ono što vi kao pisac o svetu mislite i osećate. Niz tih situacija, slika, događaja povezanih po pravilima pripovedanja čine zapravo dobru proznu priču i to je ono što pisanje romana jeste.
Zgodna puškica pri pisanju može nam biti to prvo zlatno pravilo koja će nas kao peckalica po ruci udariti svaki put kada hoćemo da se raspišemo na neslikoviti način više nego što bismo trebali. Dakle, to pravilo ne kazuj već prikazuj bi trebalo da vam odzvanja u glavi pri procesu pisanja.
Ono što takođe može da vam kao puškica pomogne jeste da pred sobom imate film svaki put kada ste u nedoumici da li previše kazujete umesto da prikazujete: jednostavno pokušajte da zamislite to što hoćete da kažete, kako bi izgledalo na filmu. Ako je moguće da se na filmu prikaže tako kako hoćete da ispripovedate, vi tako napišite. Ako nije moguće, ako film to ne bi trpeo, vi to nemojte napisati.
Razlog za to je jasan: u filmu ono što hoćete da pripovedate mora da se prikaže, dok roman trpi sve. U roman možete desetine i desetine stranica da nižete kazivajući ne prikazivajući i da mislite da je to dobra priča. Na taj naćin gubite vreme i svoje u pisanju i čitaočevo.
Ukoliko hoćete zaista dobro da pišete onda pokušajte da pišete onako kako biste to što pišete videli na filmu i to je zaista stvar koja može itekako da pomogne da vaša proza dođe na jedan ozbiljniji nivo. Ovo važi i za priče, ali romani kao duža forma naročito su pogodno mesto za sve one koji možda nisu pisali dnevnike pa sada umesto dnevnika odluče da pišu romane. Nemojte. Pišite dnevnike, i dnevnike možete da izdate, samo nemojte ih izdavati pod žanrovskom pdrednicom romani (ili ako to radite, bar radite svesno, nemjte biti u zabludi.) Budite svesni šta radite, šta znate, šta ne znate, sa čime raspolažete i onda ako pišete dnevničku prozu onda pišite po uzusima dnevničke proze, jer svaka forma ima neke svoje pripovedne zakonitosti. Zašto ne biste iskoristili te zakonitosti da ono što pišete bude dobro napisano i da onda čitaoci uživaju u vašem pisanju. Dobro se, dakle, raspitajte o pravilima pisanja - mnogo toga možete naći na ovom veb sajtu a ako ima nešto što vas posebno zanima možete mi pisati i ja ću vam odgovoriti.
Ukoliko želiš pomoć u procesu kreiranja romana, prijavi se OVDE na edukativni program Napiši roman. Ili mi piši u KONTAKT
Poslušaj ovaj tekst u videu: